Уметнички
потреба да се праве народне игре прикупе, примене и уметнички прераде осетила се нарочито у позоришној уметности, режији и кореографији. Прерађивањем и стилизовањем тежи се, да се од елемената народне игре, уколико је то могуће, створи наша расна уметничка игра. Разуме се да је за овакав рад потребан домаћи уметник и кореограф, који поред темељног и свестраног познавања основа народних игара треба да има и урођен смисао и атавистичко осећање за њихов дух, боју и карактер.

Туристичко-економски

Места у којима се народна игра још чува и добро игра, привлаче домаће и још више стране туристе. Кад би се чешће приређивали излети у циљу упознавања народних игара на народном врелу, у вези са добро организованим саборима и смишљено изведеним фестивалима, то би био нов извор за економско подизање тих места

Васпитни

Нарочито је важан у неколико праваца. Пре свега , национално-васпитни значај народних игара. Народне игре имају дубок корен у народној прошлости. Оне су потекле из народне душе, оне су уплетене у народне обичаје, производ су народног духа и део народног предања. Оживљавање народних игара, оживљава здрав дух наших предака.

Зато, маколико да смо гостљубиви према страном елементу,не треба да заборавио ни оно што чини саставни део нашег живота и нашег предања, оно што је део нас самих.

Социјално-васпитни

Од народног кола нема социјалније игре.шта још може да створи тако пријатно осећање у заједници, да обухвати све чланове друштва као народна игра? Коло, сваком приступачно, не прави разлике ни између вера, ни између сталежа, ни између полова, ни између година.

У колу смо сви једнаки и равноправни: и богаташ и сиромах, послодавац и радник, варошанин и сељак, мушко и женско, старо и младо, зрели људи и деца.

Здравствено-васпитни

Само се по себи разуме да народне игре, особито када се играју на отвореном пољу и чистом ваздуху, крепе телесно и подижу и душевно и народно здравље. И дечје народне игре из ових разлога треба добро познавати па из њих одабрати све оно што може служити том циљу. Како су дјечије игре уопште припрема и вежбање за озбиљан рад, то и са тога гледишта треба сакупљати, чувати и неговати народне игре.

Естетско-васпитни

Неслућена лепота и богатство инвенције крије се у овом нашем великом народном благу. Игре разних наших крајевапружају невероватну разноврсност и по облику, и по корацима, и по покретима и по ритму. За сваког човјека оне представљају радосно откриће и неочекивано задовољство. У народним играма свако може уживати на свој начин.

(сестре Љубица и Даница С. Јанковић; I књига)

Да би стручно истраживање и проучавање традиционалних игара било могуће наставити и проширивати, било је неопходно претходно систематизовати до тада прикупљену етнокореолошку грађу, груписати је по заједничким одликама и на основу тога подијелити одређени простор на етнокореолошке зоне. То је био веома тежак и дуготрајан процес који је додатно био отежан недовољном истраженошћу предметног простора у погледу традиционалних игара. 

Све већим проучавањем нашег културолошког као и играчког насљеђа, систематизујући етнокореолошку грађу долазимо до већег броја података који се управо односе на подударност одређених карактеристика унутар одређеног подручја.

1971. године, обједињујући све поменуте параметре и уз консултације колега етнокореолога, Иван Иванчан врши подјелу бивше Југославије на одређене етнокореолошке зоне и објављује их у својој књизи Folklor i scena. Подијелио их је на: алпску, панонску, јадранску, динарску, моравску и вардарску зону. Иван Иванчан је своју подјелу сигурно базирао и на основу налаза и ставова претходника као што је нпр. Јован Цвијић који је балканску територију подијелио на динарски, централни, источнобалкански и панонски тип, полазећи од критеријума подјеле по психичким типовима становништва, затим Милован Гаваци који је дао етнографску подјелу по зонама и дијелио их на шест етногеографских зона: алпску, панонску, јадранску, динарску, моравску и вардарску. Етнографске и етнокореолошке зоне као што се може запазити имају исте називе али треба напоменути да њихове границе мало одступају једне од других.

Динарска зона по Иванчану и етнокореолошкој подјели обухвата подручје цијеле Босне и Херцеговине, један дио Србије, дио Хрватске, и скоро цијелу Црну Гору. Границе динарске зоне су на сјеверу ријеке Сава и Купа, на западу сасвим близу обала Јадранског мора, на југу је државна граница бивше Југославије и на истоку граничи негдје на ријеци Колубари.

Основне стилске карактеристике играња у динарској зони су високи и снажни поскоци с ноге на ногу или на истој нози. Игра је трајала дуго и често је тестирала издржљивост играча у колу, поготово ако су унутар кола биле присутне дјевојке које су стасале за удају.

Посматрано кроз формације игара динарске зоне онда можемо рећи да су ту заступљена отворена и затворена кола код којих се понекад може издвојити самосталан пар у центру кола, наспрамне линије или лесе, змијолико кретање по простору. Кола су развученог типа, и играчи нису збијени у току игре као што је то рецимо у панонској зони. Приликом игре запажа се и велико прелажење простора што је и један од разлога што није било могуће да играчи буду близу једни других.

Држање играча у колу је најчешће за руке косо доле спуштене уз тијело. Некад у прошлости играчи су се знали повезивати за рамена, за појасеве, марамицу…

Смјер кретања играња у динарској зони је подијељен. У његовим западним дијеловима коло се кретало у правцу кретања казаљке на сату, док у источним дијеловима кретање је било обрнуто.

Игра се најчешће изводила и шестодјелном играчком обрасцу у мјери 2/4, а ритмичка шема корака је најчешће  била

   или .

Комбинацијом ова два ритмичка обрасца добијало се мноштво варијанти у извођењу фигура игара.

Пратња игара у динарској зони је првенствено била пјесма, топот и ритам корака, тамбура трожица и четверожица, шаргија и свирала.

У играма динарске регије посебно мјесто заузима улога коловође који командује игром у колу и таква кола се изводе без инструменталне пратње (шутке, без ишта, нијеме….)

Мјеста за играње су били отворени и затворени простори. У отворене просторе су спадали пропланци, ливаде, зборишта, црквена порта, раскршћа… Игра у затвореним просторима као што су куће а касније друштвени домови била је нешто рјеђа због ораничености броја учесника.

Прилике у којима се игра изводила биле су разноврсне: сијела, посијела, вјерски празници, зборови, теферичи, дернеци, свадбена  весеља и друге свечаности које су се дешавале у оквиру једне заједнице.