До краја 19.вијека народна ношња сеоског становништва била је највећим дијелом домаће производње. Израђивале су их жене на селу, а неке дијелове су радиле сеоске и градске занатлије.Материјали за ношњу израђивани су од вуне, лана, конопље и коже.

Од лана и конопље ткало се платно за основне дијелове: кошуљу, гаће као и за женске мараме за покривање главе. Чисто ланено платно користило се обично за празничне дијелове, док су се за свакидашње дијелове мијешали лан и конопља.Памук који је у 19.вијеку у великој употреби у грађанској ношњи, улази постепено у употребу и на село крајем 19. вијека и то најприје у средњу и источну Босну, Посавину и Херцеговину. Становништво западне Босне и планинских крајева остало је при употреби ланеног платна и у првој половини 20. вијека.

Памук се најприје мијешао са конопљом и давао мјешано платно тзв. „мјешаву“, за разлику од чистог ланеног тзв. „пртеног“ или „пртенине“. Шира употреба памучног платна почиње тек са већом индустријском производњом овог материјала, која је учинила да се у неким крајевима, нарочито у Херцеговини, престало израђивати платно на селу, те га је народ већином куповао.

Ланено платно ткано је увијек „у два нита“ и због своје равне површине давало могућност за извођење веза у боји по њему.То се нарочито види код кошуља у западној Босни и Херцеговини. Мијешано платно, као и чисто памучно, због тање нити, омогућавало је извођење разноврснијих техника ткања, које су платну давале посебну пластичност. У средњој и источној Босни као и Посавини много се израђивало платно са великим и малим „узводом“, затим „на кутије“, „на шибе“ итд. Поред тога, ткано је и обично платно „у два нита“ звано свуда „мелез“, од чега су се обично израђивале мушке гаће и свакодневне кошуље.

Вуна је имала много већу примјену у изради ношње него иједан други материјал.Од ње је израђивано сукно, неваљано и ваљано, за све горње хаљетке, како љетне, тако и зимске.Поред тога, кориштена је за плетење чарапа, ткање женских прегача, тканица и торби.Код свих етничких група било је у употреби бијело, црно и тамноплаво ваљано сукно тзв. „раша“, „мрчина“ и „модрина“. Сукно су ткале жене, а ваљано је на примитивним ступама којих је било на многим ријечицама и потоцима. Од сукна су израђивани сви горњи мушки и женски хаљеци: зубуни, хаљине, гуњеви, џоке, гуњићи, чакшире, тозлуци.

Поред ваљаног израђивано је и неваљано сукно и то од „сингаве“ и црне вуне.Ово је сукно ткано увијек „у четири нита“ као и ваљано, само са разноврснијим техникама које су му давале и посебну структуру. Нарочито је било уобичајено ткање „на џевер“ (у виду рибље кости) и „на ситну коцад“ (као пчелиње саће) и то од „сингаве“ вуне, док се од црне израђивало махом обично, са глатком површином или „на џевер“. Ово сукно употребљавано је искључиво за мушке пеленгаће, зване у цијелој Босни шалваре или шарвале.

Споменимо и једну врсту сукна, које није било домаће производње већ се увозило тзв. „бугарско сукно“, дебело сукно мрке боје, које са наличја има ресе од вуне. Ово је сукно било скупо и куповали су га само имућни људи на селу.Било је у употреби у посавским крајевима, а од њега су сеоске терзије израђивале женске кратке гуњиће и дуге зимске хаљине, као и мушке гуњеве.

Кожа се употребљавала највише у сировом стању, непрерађена, већ само осушена.Одтелеће, говеђе, козије и свињескекоже израђивани су опанци опутари, звани „путравци“, „опутњаци“, „фашњаци“, на пријеплет опанци – заједничка обућа свих становника на селу. Опута којом су се плели ови опанци била је обично од тање овчије или козије коже.Опанке од „учињене“ коже, које су израђивали опнчари, носили су млађи и имућнији крајем 19.вијека, док се нису појавиле ципеле. Тада оне постају празнична обућа код становништва источне Босне и Посавине. У Херцеговини се као новина, између два рата, умјесто кожне опуте појављује ланена усукана опута.

Од овчије коже заједно са руном израђивани су мушки кожуси звани „кожуни“ или „губери“, нарочито у употреби код српског становништва у западној Босни. У Посавини су познати женски „кожушци“, као производ мајстора кожухара.

Треба напоменути још два карактеристична одјевна елемента у мушкој ношњи, распрострањена код свих етничких група. То су: појас „бенсилах“ израђен од коже и пулан оловним пулијама и кожна торба „шарпељ“, такође пулана, а у Посавини украшавана и  папцима од јелена. Израђивали су их мајстори сарачи, а носили су их имућнији људи.

Поред материјала домаће производње, крајем 19.вијека у употреби се налазе и материјали манифактурне и фабричке производње као што су сомот, „чоха“ (црвена, зелена, црна), „алаџа“ и „шамалаџа“ (памучна или свилена пругаста тканина), „атлас“ (врста свиленог сатена) и др. Са новим материјалима долазе и нови кројеви појединих хаљетака, а са њима и нова терминологија.На територији Босне и Херцеговине тако се могу уочити бројни називи за поједине дијелове ношњи. Поред сачуваних старих славенских назива имамо и велики број оријенталних назива („јечерма“, „фермен“, „џемадан“, „копаран“, „бошча“, „фес“, „зубун“ итд.). Поред оријенталних, старословенских у градовима послије аустроугарске окупације јављају се и њемачки називи као „ала франга“, „лајб“ итд.

Код народне ношње у Босни и Херцеговини могу се, прије свега, уочити разлике у одијевању између градског и сеоског становништва, при чему је ношња по градовима на цијелој територији прилично уједначена па чини и посебну групу – градску ношњу.

Сеоске ношње се много више међусобно разликују, тако да диференцијација иде у неколико праваца. Постоје битне разлике у начину одијевања између појединих ширих географских области, а те разлике се огледају  у кроју основних дијелова,  орнаментици и начину ношења.

По особеностима у народној ношњи издвајају се области: западна Босна, средња и источна Босна и Посавина. Према овој подјели имамо три главне групе, тј. три типа сеоских ношњи:

• динарске ношње
• средњобосанске ношње
• посавске ношње.

Важно је напоменти да у свакој од наведених области живи становништво свих трију нацоналности: Срби, Хрвати и Муслимани, које има своје специфичности условљене различитим факторима (етнички развој, социјално-економске структуре, географски положај). Ове специфичности ношње сваке поједине етничке групе испољавају се у мањим детаљима појединих одјевних елемената, у њиховој боји или начину ношења, те у односу на тип ношњи са тог подручја чине њихове варијанте.

Простирање:

Имају највећи обим простирања и обухватају простор западне Босне тј.предјеле у склопу динарског планинског масива, залазећи дубље на исток до области Имљана, Бањалучке Врховине, па преко Травника до ријеке Раме. На сјевјеру граница иде сјеверним падинама планине Грмеч, па преко Бањалуке, односно Поткозарја до Прњаворске жупе. На југу се граница према Херцеговини губи и продужава у саму Херцеговину захватајући дијелове око Фоче и Чајнича све до ријеке Лима.

У овој широко распрострањеној области наилазимо на већи број варијанти у ношњама код српских и хрватских етничких група, док су муслиманске ношње на цијелој територији уједначене до те мјере да их можемо убројити све у једну варијанту. Од српских и хрватских ношњи ту спадају: имљанска, змијањска, ношња Бањалучке Врховине, прњаворска, дебељачка, јањска, сасинска, купрешка, ливањска, гламочка, граховска, подгрмечка, бихаћка, рамска. У Херцеговини се одвајају двије варијанте: „умска“ и „брдска“, при чему прва захвата углавном западну и средњу Херцеговину укључујући ту Мостар, Коњиц, Столац, Љубиње и Љубушки, док се друга простире источном Херцеговином захватајући и Фочу и Чајниче.

  Ношња из Имљана, околина Котор Вароши

Ношња из Јања, околина Јајца

Женска ношња:

Главну карактеристику динарских ношњи код жена чини ланена дуга кошуља, изједна кројена, са уметнутим правим клинима испод руке, везена на скутима позади, на рукавима и на прсима.Вез је изведен увијек вуном у четири боје код српских и махом у две боје код хрватских ношњи.Мотиви су геометријски.Специфичности кошуља српских ношњи у западној Босни је да имају нашивене траке црвеног платна, „мавеза“, око веза на рукавима и прсима.

Гаће су обавезан свакидашњи дио женске ношње само код хрватских и муслиманских група, а у српским ношњама само о вјенчању, приликом смрти и на зборовима.Увијек су од ланеног грубљег платна, ширих ногавица, скупљених под кољеном.

Од горњих вунених хаљетака најважнији су зубун, хаљина и прегача.Зубун је од ваљаног сукна, код дјевојака претежно бијеле, а код удатих жена црне или тамноплаве боје.У српским ношњама западне Босне специфични су тамноплави зубуни и за дјевојке и за удате жене, дуги до кукова, богато украшени везом и чохом у боји.

Зимска дуга хаљина је од бијелог сукна за дјевојке и од црног или тамноплавог за удате жене.Та хаљина је дуга до глежања, отворена сприједа, са уметнутим косим клинима испод руке.Има дуге уске рукаве.У западној Босни, у српским ношњама хаљине су везене и украшене чохом у боји, као и зубуни.

Прегаче, ткане од вуне у боји, израђиване су у две технике: ћилимској или „иверањем“ и „низањем“или“пребирањем“. Иверане су богато орнаментисане геометријским мотивима и носиле су их дјевојке и младе жене.“Пребираче“, у употреби само код старијих жена, немају орнаментике, изузев уских попречних пруга.И „иверане“ и „пребиране“ прегаче су поткићене богатим ресама од вуне.У неким ношњама динарске области специфичност представља употреба двије прегаче, предње и задње.Мале су, са јако дугим и густим ресама од вуне, које сежу до бедара.Носе их само удате жене.

Чарапе у свим женским динарским ношњама су од вуне, дуге до кољена, плетене у дветехнике:“напетигала“иједномиглом, тј. „на поплет“. У западној Босни чарапе су претежно од црне и црвене вуне, најчешће са ромбичним мотивима.У Херцеговини су од бијеле и црне, прошаране мање другим бојама.

Ношњу на глави чини црвена капица, плића или дубља, покићена новчићима код дјевојака.Удате жене преко капе пребацују четвртасту бијелу мараму, звану најчешће „крпа“.Крпе су везене вуном у боји.Орнаментика на њима је махом вегетабилна.И оне су украшаване црвеним „мавезом“ код српског становништва западне Босне.

Мушка ношња:

Мушку динарску ношњу карактерише кошуља од лана, истог кроја као и женска, само дуга до кољена и везена бијелим концем.Гаће су уских ногавица у српским ношњама, а у хрватским и муслиманским краћих ширих ногавица и већег тура.

Од горњих хаљетака овде улазе: зубун, кожун и хаљина. Зубун је кратак до струка, од бијелог или црног сукна, а понекад и од тамноплавог.Нема много веза.Кожуни су од овчје коже са руном, без рукава, дуги до испод кукова.У употреби су само код српског становништва западне Босне. Хаљина мушка или гуњ најчешће је од црног сукна, дуга до појаса или до бедара.Има дуге рукаве и сприједа је отворена.Украшена је црвеним гајтанима код српског и хрватског становништва, а код муслиманског и зеленим.Јечерма од чохе са токама од сребрних пуцади носила се празником.

Преко гаћа носиле су се шалваре или чакшире.У српским ношњама западне Босне шалваре су имале дуге уске ногавице, поткићене ресама по дну.Чакшире су биле од бијелог, црног или тамноплавог сукна, уских ногавица, малог тура, украшене везом од црвеног гајтана у српским и хрватским ношњама и још зеленим гајтаном у муслиманским.

Чарапе, дуге до кољена, увијек су разрезане са стране и скопчавају се кукицама.Боје су им као и у женских.У Херцеговини су карактеристични тозлуци од ваљаног сукна, врста докољеница, бијеле боје.

Око паса опасиван је црвени вунени појас, или пак тканица црне или вишњеве боје.

Мушка ношња на глави уједначенија је него женска.Основу чини црвена капа, а преко ње црвен вунени шал омотан око главе.Код српског становништва западне Босне, капе су плитке, украшене црним везом и носе се без црвеног шала около.Испод капе носе се и бијела капа од ваљане вуне или плетена од памука („ћулах“ или „бјелкапа“).У Херцеговини је после устанка 1875.године у употреби  црногорска плитка капа звана „заврта“ опточена црним сатеном.

У свим мушким динарским ношњама налазимо у употреби кожни широки појас „бенсилах“ и кожну торбу.

Промјене:

Карактеристике у динарским ношњама, које уочавамо крајем 19.века, у даљем развоју од почетка 20. вијека постепено се губе, са употребом новог фабричког материјала и нових кројева. Тако између првог и другог свјетског рата нестаје постепено веза на женским и мушким кошуљама, дужина кошуља се скраћује, а рукави скупљају у „јачицу“.Код жена улазе у употребу „царзе“, тј.горње вунене хаљине са набраном сукњом, примљене од сусједног становништва Далмације и Лике. Ове царзе временом се почињу израђивати од црног сатена – „глота“, а затим се и скраћују у обичну црну набрану сукњу. Овајпроцессенарочитоубрзавапослиједругогсвјетског рата.Тако црна набрана сукња постаје ту, у неку руку, карактеристична ношња.

Промјене су захватиле и мушке ношње у динарској области. Поред елемената оријенталне ношње: фермена, џемадана и копарана, код српског становништва улазе у употребу „крожети“ из Далмације. У каснијем процесу између два рата продиру постепено елементи градског начина облачења, што се нарочито појачава послије другог свјетског рата. Од карактеристичне динарске ношње задржале су се највише црвене капице у Босни и „заврате“ у Херцеговини.

Простирање:

Захватају предјеле у долини ријеке Босне, почев од њеног извора код Сарајева, па све до Маглаја, односно до планине Озрен, протежући се на исток преко Озрена и огранака планине Мајевице до ријеке Дрине, која чини источну границу. На западној страни, лијево од ријеке Босне, ове се ношње пружају долином Лашве до Травника, захватајући цио простор између Лашве и ријеке Врбаса, односно предјеле око Бугојна, Вакуфа Горњег и Доњег, а затим даље према Фојници и долином Лепенице све до границе према Херцеговини, односно до Иван планине. Јужно од Сарајева ове ношње протежу се и на планине Бјелашницу, Трескавицу и Јахорину и избијају на Дрину код Горажда.

И у овој широкој области наилазимо на бројне варијанте српских и хрватских ношњи, док су муслиманске уједначене. Тако на овом простору разликујемо ношње: озренску, тузланску, бирчанску, спречанску, сребрничку, осаћанску, варешку, сутјеску (око Краљеве Сутјеске), гласиначку, вишеградску, а у долини Босне сарајевску, лепеничку (овде спадају ношње Кисељака, Крешева и Фојнице), затим бугојанску, травничку, жепчанску и зеничке Врховине.

Ношња из Осата                                 

Ношња из околине Травника

Женска ношња:

Основу женске ношње чине кошуље од „узводног“ памучног или мијешаног „беза“, дуге до глежања, са набраним клинима испод руке, који их чине врло широким. Гаће су по кроју исте као и у динарским ношњама, а у употреби су код свих етничких група обавезно.

Зубун, као најважнији горњи хаљетак, овдје није уједначен као у динарским ношњама.Неке ношње ове области немају зубуне, већ кратке гуњиће или черме.Ови су од црног сукна увијек, украшени црвеним гајтанима.

Прегача у средњобосанским женским ношњама такође није била свуда уобичајен хаљетак. За разлику од других зимских хаљина код динарског становништва, у средњобосанским ношњама је карактеристичан гуњ или „аљина“, дуга до кукова, од црног сукна, дугих рукава, украшена црвеним гајтаном или без икаквих украса.

Од обуће, поред грубље плетених опанака опутњака, карактеристични су за све ношње опанци од учињане коже, различитог облика и боје код сваке поједине ношње.Чарапе су дуге до кољена свуда, махом од црне вуне, шаране разним бојама, и то цвијетним мотивима у источној Босни, док око Сарајева наилазимо и на строго геометријске.

У ношњи на глави код дјевојака су карактеристични црвени фесићи, а код жена разни облици котура од прућа, преко којих долази четвртаста марама, махом бијела, без веза.

Мушка ношња:

Мушке ношње у овој групи су много уједначеније него женске.Кошуље су такође од „узводног“ платна, без веза, са веома широким рукавима, нарочито у сарајевској ношњи.И код мушких и код женских кошуља карактеристичне су „керице“ од конца по рубу рукава.Гаће, за разлику од динарских, овдје су врло широког тура, нарочито код муслиманског становништва.

Од сукнених хаљетака главни су гуњић или џока, џемадан, гуњ и чакшире или шалваре.Сви су ови хаљеци од црног сукна, украшени црвеним или модрим гајтанима код српског и хрватског становништва, а још и зеленим код муслиманског.Џока је кратак хаљетак, без рукава, отворен сприједа, а гуњ је зимска одјећа, кратак до појаса, са уским дугим рукавима.

За цијелу групу ношњи и у источној и у средњој Босни карактеристични су код мушкараца на глави фесови и око њих црвени вунени шалови код српског и хрватског становништва, а бијели шарани пешкири код муслиманског.Фесови код хрватског становништва су сасвим тамне боје, готово црни, код српског нешто свјетлије боје, а код муслиманског отвореноцрвени.

На ногама су карактеристични тозлуци црвене и тамноплаве боје.

Код имућнијих људи у средњобосанским ношњама налазимо дијелове одјеће од црне чохе, везене црним гајтанима.То су фермен, џемадан, јечерма и копаран, а такође и чакшире, јако набране у струку позади.Све су ово елементи оријенталне ношње, примљени из града.

Кожни појас „бенсилах“ је карактеристичан за све средњобосанске ношње, јер га налазимо код свих етничких група на овом територију.

Промјене:

Од почетка 20.вијека ушле су извјесне промјене и у ову групу ношњи, иако нису у већини случајева измијениле битне карактеристике ношње које су постојале крајем 19. века. Једина крупнија промјена у женској ношњи запажа се у употреби димија од црног сатена у околини Сарајева и у долини Босне до Зенице, као и у већ наведеним хрватским ношњама у средњој Босни. Са уношењем овог одјевног елемента престаје ношење прегаче тамо где је постојала, док сви остали дијелови остају и даље у употреби. Црне набране сукње од сатена – глота појављују се и овдје, углавном у српским ношњама средње и источне Босне, у времену између два рата.

U мушким ношњама је такође било мало промјена све до овог рата.Отада почиње продирање градског начина облачења у свим ношњама ове групе.

Простирање:

Распрострањене су у појасу дуж десне обале ријеке Саве, као и у доњем току ријеке Уне. У унутрашњости Босне ове ношње продужују се до огранака високих планина. Ту спадају ношње из области Кнежопоља, Тимара, Лијевча поља, Дервенте, па на југ до огранака планине Борје, захватајући околину Теслића, Тешња и Добоја. На десној страни Босне ту спадају ношње из околине Модриче, Босанског Шамца, Брчког, Градачца, па све до Семберије, обухватајући и њу. То су све варијанте српских и хрватских посавских ношњи, док је са муслиманским ношњама исти случај као и код ранијих група, односно оне су уједначене на читавом овом подручју.

Елементи посавских ношњи продирали су и дубље у Босну код динарског становништва, али спорадично.Разлог овоме лежи највише у економском и привредно јачем положају посавских крајева, који су били увијек привлачна тачка за планинско сточарско становништво ради исхране не само њихове стоке већ и њих самих.Та повремена помјерања планинског становништва у жупне сјеверне предјеле учинила су да су се елементи посавске ношње инфилтрирали у граничне динарске ношње према Посавини.

Женска ношња из околине Брчког

Женска ношња:

У женским ношњама на прво мјесто долази кошуља од мијешаног или памучног платна тканог „на узвод“, резана у струку и богато набрана око врата и у пасу позади. Украшена је утканом шаром дуж скута позади и на рукавима, од црног и црвеног памука, у вегетабилним мотивима.По свом кроју ова кошуља највише одговара оној коју су носили стари словенски народи.За њу је задржан такође и стари словенски назив „рубина“.

Гаће у женским посавским ношњама биле су обавезни свакидашњи одјевни елеменат само код муслиманског становништва, док су се код српског и хрватског носиле само у изузетним случајевима.По кроју су исте као и у осталим крајевима Босне.

Зубун, као горњи сукнени хаљетак, дуг до кољена, од црног ваљаног сукна, налазимо само на лијевој страни ријеке Босне, у ношњама око Дервенте, Босанског Брода, Тешња, Теслића. У Лијевчу пољу и Тимару, зубун је мален, од тамноплавог сукна, са свим карактеристикама динарског зубуна. На десној обали ријеке Босне у посавским ношњама умјесто зубуна носи се кратка „черма“ или „љетак“ од црног ваљаног или „бугарског“ сукна, украшена везом од црвених, црних и срмених гајтана.

Зимска горња хаљина дуга је до ниже кукова, са дугим рукавима, сприједа отворена. Увијек је од црног сукна, а код имућнијих и од „бугарског“, украшена везом од црног и срменог гајтана, а често и без веза.

Прегаче посавских жена имају посебну специфичност.За разлику од динарских, ове су ткане у „четири нита“, дијагонално, са квадратним шарама, поткићене дугим ресама од вуне.По величини су веће и од динарских, тако да се један крај задјене за појас.

Основна обућа и овде били су опутни опанци, али су поред њих ношени и опанци од „учињане“ коже, највише тзв. „црвени“ и „бијели“. Чарапе су дуге, од разнобојне вуне, плетене већином „на пет игала“, са цвјетним мотивима.

Ношња на глави у женским посавским ношњама има своје посебне карактеристике.Код девојака њу чини тзв. „крпица“, уски комад фино отканог памучног платна, са утканим мотивима, рађеним техником „на даску“. На једном крају крпице пришивена је врло велика свилена кићанка, која пада на чело кад се крпица стави на главу.Остали дио крпице пада позади, низ леђа.У хрватским ношњама око Брчког, те у српским у Семберији, дјевојке су носиле дубље црвене фесиће украшене цвијећем или ресама од црне свиле, које су падале око капе.За ношњу удатих жена карактеристична је „крпа“ у виду дужег пешкира, шарана утканим цвјетним мотивима у црвеној и тамноплавој боји.На главу су се најпре постављали „котури“, а преко њих се „пребацивала“ крпа.

Мушка ношња:

Главну карактеристику чине кошуље и гаће.Кошуља је широка као и женска, набрана позади у струку, а негдје и око врата, у појасу позади резана и богато набрана, а дуга до кољена.Украшава се само на рукавима у мањој мјери.Гаће су дугих ногавица, широких само уза Саву, имају мањи тур и украшавају се чипком по рубу.Рађене су од истог материјала као и кошуља.

Горњи хаљеци били су од ваљаног сукна, и то: кратки „љетак“ и зимски гуњ. Љетак је без рукава, украшен црвеним гајтаном, или без веза.Гуњ је исти као и женски.

Чакшире су углавном зимски дио одјеће.Из употребе су ишчезле већ крајем 19.вијека и биле су чохане, црне или тамноплаве, украшене црвеним гајтанима. По кроју се не разликују од оних у граду, јер су оданде и примљене, а и радили су их мајстори терзије по градовима. Са чакширама ушли су у употребу код имућних људи и чохани горњи хаљеци: фермен, џемадан и копаран, увијек од црне чохе, везени црним гајтанима.

На глави су код мушкараца били у употреби фесови тамније боје и црвени шалови зими.У другој половини 19.вијека продиру у села ближе Сави, шешири, из хрватских посавских крајева.

Мушка обућа није се разликовала од женске, тј.и овде се састојала од дугих шарених вунених чарапа и опанака опутара или од „учињане“ коже. Крајем 19.вијека имућнији људи већ носе и ципеле.

Промјене:

Ако пратимосамоосновнепромјене у посавскимношњама, можемо констатовати да су биле много јаче у мушким, него у женским ношњама. Док су у мушке ношње улазили елементи градске ношње, у женским ношњама наилазимо на новије утицаје посавских ношњи из хрватских крајева преко Саве. Тако се у селима уз Саву глава повезује „почелицом“ и „свезачом“ украшенима „шлингом“. Од горњих хаљетака ушле су и овдје у употребу сукње од црног сатена, само дуге до глежња, тако да се испод њих носила и даље дуга кошуља.Горњи дио тијела покривала је блуза, звана „рекла“, од фабричког памучног материјала тамнијих боја.Поменути шарени „кожушци“ примљени су такође из крајева преко Саве. Промјене у женским ношњама захватиле су и обућу.Шаренечарапезамјењујусепретежночистим бијелим, а опанци грубим ципелама занатске израде.

Четврту групу ношњи у Босни и Херцеговини чине ношње градског становништва, како онога по већим градовима, тако и онога по варошицама.У овим ношњама, без обзира на националну припадност, запажа се крајем 19.вијека јак оријентални утицај, како у кројевима и појединим хаљецима, тако и у материјалима. Материјали су махом увожени са Истока, а такође и са Запада, нарочито из Венеције. Највише су употребљавани чоха, сомот, алаџа, шамалаџа, атлас, као и разне врсте свиле и броката, а затим и памучни и свилени „без“, тј. платно. Платно су израђивале и наше жене по градовима и мањим мјестима, и то оне сиромашнијег стања.

Ношња по градовима, у оквиру турског феудалног и каснијег грађанског друштва, није имала само практичну функцију, већ је истовремено била средство да се и помоћу ње истакне класна и сталешка припадност појединих друштвених слојева.У 18. вијеку турске власти доносе у више махова и посебне прописе којима се одређују боје и дијеловиодијелазајањичаре и бегове, као и за „муслимане“ и „немуслимане“, стварајући на овај начин и у ношњи вјерску и националну разлику становништва. Класне разлике, без обзира на националну припадност, испољавале су се јаче и биле упадљивије, док су се вјерске односно националне разлике испољавале у мањим детаљима. Код српског становништва овог друштвеног слоја појаси су на мушким ношњама били црвени, код хрватских љубичасти, а Муслимани су носили шарене свилене „траболосе“ или „мукадем“ – пасове. Боје фесова су такође по нијансама црвене боје припадале појединим националностима.У женским ношњама наилазимо на црне сатенске или атласне димије код хрватских и српских жена, док су Муслиманке носиле димије свијетлих пастелних боја.

Ношња немуслиманских жена                          

Ношња муслиманских жена

Женска ношња:

По сачуваним грађанским ношњама с краја 19.вијека женска ношња се састојала из кошуље од танког памучног или свиленог „беза“. Уз њу су се носиле и гаће од истог или дебљег платна, широких ногавица, скупљене под кољеном.

Горњи хаљеци били су: мала јечерма са дубоким изрезом на прсима и димије, врло широке, без ногавица. Удате жене облачиле су преко кошуље и антерију, врсту дуге хаљине са јако назначеним струком, звонастог кроја, дугих разрезаних рукава.Опасивале су се срменим ширитним појасом са пафтама од сребра, разне величине и облика.

На ноге су долазиле бијеле памучне чарапе и кожна обућа, односно разне врсте папуча и ципеле.Код муслиманских жена њу су чиниле црвене или жуте „јеменије“, код српских и хрватских – црне ципеле.На глави су дјевојке носиле фесиће са цвијећем, а жене калкан – капе са сребрним тепелуком на тјемену и ресама од црне свиле унаоколо.

Српске и хрватске жене носиле су уз црне димије преко кошуље, либаду или салту.То је кратак хаљетак од чохе или атласа, дугих рукава, звонасто укројених код либаде.

Код муслиманских жена по градовима за излазак је служила специјална одјећа чисто источњачког карактера.То је „фереџа“, а крајем 19.вијека и „зар“. Фереџа је врста широког капута, дугих широких рукава, са великом „јаком“ (крагном) око врата.Уз фереџу су се носила три покривача од бијелог танког платна.Један покривач је долазио на главу и чело, други преко лица, односно уста, а трећи, велики, покривао је цијелу главу, падао унаоколо, до пола леђа.Овако обучена жена имала је само мален отвор око очију да би могла видјети куд се креће.Уз фереџу су се приликом изласка обувале жуте чизме од меке коже, зване „томаке“.Крајем 19.вијека улазе у моду зарови, врста горњег огртача, чији је доњи дио набран у струку и служи као сукња, док се горњи, отворен, пребаци преко главе и омота око рамена. Зар и фереџа носили су се у Босни све до 1950.године, када је по изласку Закона о укидању ове одјеће престала њихова употреба.

Мушка ношња:

Основни дијелови мушке грађанске ношње, тј.кошуља и гаће, израђују се од истог платна као и женски. Горњи хаљеци су махом од чохе: фермен, копаран, јечерма, џемадан и чакшире. На главу је долазио фес, а на ноге црне местве и преко њих црне фирале.Крајем 19.века носе се већ и црне ципеле.

Промјене:

Веће промјене у градској ношњи настају послије 1878.године, односно послије аустро-угарске окупације. Европска мода почетком 20.вијека проширује се на све слојеве грађанског друштва. Жене сада, поред димија шију блузе по западној, бечкој, моди и то од истог материјала као и димије.Тако настаје „кат“, тј.димије и блуза, нека врста хаљине, која постаје општа ношња свих муслиманских жена. Српске и хрватске жене пак примају сукње и блузе по узору на бечку моду.Фесићи уступају место шеширима код српских и хрватских и јеменијама код муслиманских жена.

Мушкарци прелазе потпуно на европски начин одјевања, изузев конзервативнијих људи, нарочито Муслимана, који су и даље носили стару грађанску ношњу од чохе.Једино су примили од нове моде црне ципеле.

Може се рећи да се ношње, какве смо констатовали на територији Босне и Херцеговине крајем 19.вијека, интензивно одржавају између првог и другогсвјетскограта. Неке мање промјене, које су настале употребом новог фабричког материјала, нису у основи промијениле карактеристике многих ношњи, нити им одузеле њихово локално обиљежје.

Сасвим је другачија ситуација насталапослиједругогсвјетскограта.Са новим друштвеним условима живота код нас уопште, као и са све већом индустријском производњом, народне ношње доживљавају знатне промјене.Поред мушког, и женско сеоско становништво све више долази у ближи додир са градом и градским начином живота, што има за посљедицу и промјене у начину облачења.У многим крајевима млађи свијет напушта старинску ношњу.Поред наведене црне сукње код жена, нестају и компликоване ношње на глави и све више их замјењују обичне куповне мараме разних боја.Умјесто тканих кошуља носе се кратке кошуље од куповног платна и блузе, а умјесто опанака ципеле.Код мушких ношњи процес изједначавања са градском ношњом је много бржи и уједначенији на читавој нашој територији, без обзира на националност.